Od danas i na engleskom jeziku!

Nakon povećanog interesovanja ljudi sa engleskog govornog područja za naš i vaš blog Adventurer, od danas je ovaj blog zaživeo i na engleskom jeziku! Dakle, širimo se na ceo svet

Prevod tekstova na engleski jezik, ne bi bio moguć bez naše mlade i perspektivne spisateljice i prevoditeljice - Mine Gligorić, koja je do sada pružala veliku podršku blogu Adventurer i svemu što smo radili, a koja će od sada biti deo Adventurer tima, na čemu sam joj najiskrenije zahvalan.

Nadam se da ćemo u budućnosti biti još bolji i aktivniji, a danas smo učinili jedan lep korak ka tome. Englesku verziju bloga možete pogledati na adresi http://adventurerblog.wordpress.com/

Zlatibor u proleće

Zlatibor

Zahvaljujući neplaniranom poklonu Železnica Srbije  u vidu besplatnog putovanja našim prugama u toku nekoliko poslednjih dana, uspeo sam da iz gradske vreve i gužve, pobegnem na jednodnevnu akciju u prirodi i svojevrstan odmor od svih obaveza koje su me ovih dana pritiskale. Put me je ovog puta odveo u predivne zlatiborske predele.

Još pre svitanja, seo sam u voz na relaciji Beograd-Prijepolje, sa ciljem da se domognem Zlatibora. Lepota valjevskih planina u svitanje, bila je pravi dokaz da će dan koji sledi biti veoma lep. Sušta suprotnost svemu tome, usledila je nakon prolaska kroz Kosjerić i Požegu, gde su polja bila okovana gustom maglom zbog koje sunce nije moglo da se probije do uspavane doline. Kada smo se približili Užicu, magla je opet ustupila mesto suncu, i podigla mi raspoloženje do oblaka. Nakon prolaska kroz Užice, i kroz čuveni dugački tunel, nekoliko minuta pre 9 sati, iskočio sam iz voza na železničkoj stanici Zlatibor, odakle me je čekao put do Partizanskih Voda, dug nešto više od 12 km.

Prelepi predeli koji su pravi odmor za oči i dušu, naročito ukoliko u njih uskočite direktno iz onih gradskih gužvi i obaveza, ređali su se jedan za drugim. Trudio sam se da fotoaparatom zabeležim što više, a opet, da mi baterije koje su ionako već bile na izdisaju, izdrže makar do pred Partizanske Vode. Prvih sat vremena pešačenja, prošlo je uglavnom u blagom usponu asfaltnim putem, kroz predeo prošaran četinarskom i listopadnom šumom i rečicom koja je uporno pratila put. Nakon sat vremena pešačenja, rešio sam da se odmorim, pa sam prešao rečicu preko improvizovanog mostića, našao jedno lepo mesto u hladu borove šume, i narednih 15ak minuta uživao u doručku, i lepom pogledu na okolinu koja me je okruživala.

Nakon odmora, krenuo sam dalje. Asfaltni put koji je vijugao između brežuljaka i brda, kroz livade i šumarke, rečica koja se nije razdvajala od njega  i orlovi koji su jedrili iznad moje glave, dozvoljavajući mi da ih fotografišem u tom predivnom ambijentu, činili su me veoma raspoloženim i terali da usporim i što više vremena provedem baš tu. I uprkos mom sporom hodu, koji je posledica prelepog okruženja u kome sam se nalazio i moje želje da sve te slike što više upijem, nakon dva sata pešačenja, na vrhu jednog uzvišenja, pojavilo se naselje. U prvi mah nisam mogao da verujem da sam tako brzo stigao, ali što sam bio bliži, to mi je sve više bilo jasno da sam stigao na Partizanske Vode.

Po dolasku u naselje puno turista, prošetao sam se kroz štandove sa suvenirima, svratio do autobuskog stajališta da se raspitam za prevoz ka Užicu, i nakon toga, preostalih nekoliko sati pred polazak, iskoristio u odmoru i šetnji oko jezera. Zatim sam uhvatio bus, spustio se do Užica, odakle sam u predvečernjim satima pošao kući.

Zlatibor je prelepa planina, i mnogo je više od Partizanskih voda na kojima se nalaze hoteli, restorani, kafići i automobili. Postoji milion i jedan delić ove planine koji treba upoznati, i svaki je lep na svoj način. Mali deo tih lepota, možete videti ovde.

Saputnik – Vaš sapatnik na putovanjima :)

Polako nam se približava leto, a lepo i sunčano vreme je već uveliko tu. Ako do sada još uvek niste otišli na svoje prvo ovogodišnje, ili prvo višegodišnje kampovanje, red je da to i učinite. Osim osnovne opreme u koju spadaju šator, vreća za spavanje, ranac, udobna obuća i još poneka sitnica, nešto malo novca i hrane koju ćete spakovati u vaš ranac, potrebno vam je još samo lepo raspoloženje i avanturistički duh. Zapravo, potrebno je da nađete i saputnike. Ljude koji će pored vas uživati u putu. Priznajem, ponekad se čini da niko oko vas nije raspoložen za ovakve stvari, i da bi svi najradije, tj. isključivo, sedeli po kafićima i izlazili u noćne klubove, ali onda otkrijete da oko vas ipak postoje ljudi sa kojima možete deliti vaš kamperski hleb, parče livade i šator. Ako ste pronašli i saputnika, preostaje vam još samo da spakujete stvari u vaš ranac i da krenete u avanturu.

Moja prva prolećna akcija, mada bez noćenja pod vedrim nebom, prošla je sjajno. Iako su vodopadi Sopotnice u ovo doba godine prebogati vodom, i u svako doba godine zaista prelepi, i iako me putovanje jugozapadnom Srbijom iznova i iznova oduševi, glavni utisak, najlepši utisak, na mene je ostavila moja nova saputnica Zaista, prelepo je kada vidite da neko pored vas uživa u prirodi, i podjednako voli i oseća avanturu u kojoj ste se našli. U takvim trenucima zaista poželite da su svi ljudi takvi. Ukoliko imate tu ludu sreću da je vaš saputnik/ca baš onakva kakvu ste zamišljali, retko šta vam može pokvariti putovanje. Čak i da se nešto takvo dogodi, vrlo brzo ćete rešiti taj problem i nastaviti sa vašom avanturom. Možda se pitate kako znati ko je pravi saputnik i kako to otkriti pre puta… Ne znam da li je to moguće u potpunosti, jer se tek na putu može videti pravo lice vaših novih saputnika. Ja sam to, recimo, definitivno shvatio u trenutku kada mi je ona predložila da pređemo nabujalu rečicu balansirajući na tankom stablu drveta koje je palo preko iste. Mislim da sam se istog momenta zaljubio u tu stranu njene ličnosti za koju sam verovao da postoji, ali je do tad nisam imao priliku osetiti u punoj snazi. Iskren da budem, svi moji saputnici, svi ljudi sa kojima ja evo već punu deceniju putujem i delim svaki delić tih avantura, sjajni su saputnici, ljudi i avanturisti. Bez takvih osoba, avanture vam ni upola ne bi bile zanimljive i nezaboravne.

Budi čovek, posadi drvo…

Šume su pluća naše planete. One pokrivaju trećinu površine Zemlje. Bez ovih zelenih oaza, naše postojanje na planeti bi itekako bilo stavljeno pod znak pitanja. Nažalost, površine pod šumama na našoj planeti se iz godine u godinu drastično smanjuju, kako usled požara, tako i usled degradacije i nezakonite seče. Iako je tempo nestanka šuma neznatno usporen u odnosu na devedesete godine 20.veka, i to sa 16 miliona na 13 miliona hektara godišnje, šume i dalje gube bitku sa ljudima i prirodnim nepogodama.

Da li želite da živite u svetu u kome ćete nepregledna prostranstva pod šumom gledati samo na slikama? Da li želite da živite u svetu u kome je broj obolelih od različitih vidova bolesti pluća i disajnih organa, kao i nivo smrtnih slučajeva zbog istih bolesti, drastično povećan? To nije nerealan scenario. Šta više, ovaj tempo uništavanja nečega što nam je tako potrebno i važno, vrlo lako može napisati scenario koga se ne bi postideli ni najbolji holivudski režiseri apokaliptičnih filmova.

Naravno, jedna lepa stvar vezana za celu ovu priču jeste to da itekako postoji rešenje ovog problema. A rešenje leži u ljudima. Vama, meni, svima… Lako je sedeti u sobi i govoriti kako kao pojedinac, Vi ne možete ništa konkretno da učinite. To nije istina, to je jako loš stav.

Svaki čovek, u toku svog života, treba da posadi bar jedno drvo. Naravno, što više to bolje. To nije pravo svakog čoveka, to je obaveza koju on dobija rođenjem, obaveza prema planeti na kojoj živi, i koja mu je omogućila život. U Vašem dvorištu (ako živite u kući), sigurno imate prostora za par stabala nekog drveta. Pored toga što činite lepu stvar za planetu, sebe i ljude do kojih Vam je stalo, dvorište će Vam biti bar duplo lepše. Takođe, jako dobro je uzeti učešće u većim ili manjim akcijama pošumljavanja, ali i sami inicirati takve akcije. Jedna od takođe bitnih stvari je i podsticanje drugih (što kroz tekstove na internetu, što verbalno, što kroz druge vidove komunikacije), da krenu u akcije pošumljavanja, pa makar to bilo samo jedno drvo u sopstvenom dvorištu.

Pored svega toga, veoma je lepo, humano i požrtvovano, učešće u gašenju i sprečavanju daljeg širenja šumskih požara, koji uglavnom izbijaju u toku letnjih meseci, kada su temperature izuzetno visoke, i kada, što zbog samog vremena, što zbog ljudske nepažnje ili čak zlobe, velike površine izuzetno bitnih nam šuma, proguta vatrena stihija. Nakon takvih požara, šumama trebaju decenije da se oporave. To je čitav jedan ljudski životni vek.

Šume treba čuvati. One su nam garancija za život, zaštita od velikog broja bolesti, i predivan način da iskoristimo slobodno vreme i povratimo izgubljenu energiju, usled sve bržeg života. One su pluća i ukras naše planete. Šume su nam veoma potrebne!

Koliko ste vi stabala nekog drveta do sada posadili?

Ozrenski planinarski maraton

Slika je preuzeta sa sajta www.ozren.org

Planina Ozren, koja se nalazi u BIH, tačnije u blizini Doboja, od 2005. godine je domaćin planinarske manifestacije pod nazivom “Ozrenski planinarski maraton”, svakog proleća, tačnije prvog vikenda u junu mesecu. Staze ovog planinarskog maratona su podeljene prema dužini i to na – Stazu zadovoljstva (5km), mali maraton (20km), srednji maraton (50km) i veliki maraton (100km). Ova planinarska manifestacija traje ceo jedan vikend, a počinje već u petak uveče, takmičenjem u spremanju najboljeg kotlića, uz koje se podrazumeva i dobro druženje u kampu do kasno u noć. Start maratona je u subotu ujutru, kod manastira Sv. Nikole, a zatvaranje maratona je sutradan, u nedelju.

Postoji velika mogućnost da po prvi put od kako se ovaj maraton održava, učešće uzme i naša ekipa. Ukoliko do toga dođe, išli bismo na srednji maraton (50km). Ovaj maraton obuhvata kote: Manastir Ozren, Orlovo jezero, Šumarska kuća, Krstac, Dom izviđača u Kakmužu, Čavčinovac, Kamenički vis (816 mnv), Velika Ostravica, Brezici, i Kraljica. Što se prijava za učešće tiče, možete nas kontaktirati ili ovde na blogu, ili putem naše fejsbuk stranice, i to od onog trenutka kada i zvanično na blogu objavimo da li ćemo organizovati odlazak i učešće na ovom maratonu.

Organizatori ovog maratona su Opština Petrovo, Opštinski sportski savez, Turistička organizacija opštine Petrovo i planinarsko društvo „Ozren – Kraljica 883“ iz Petrova.

Za više informacija o planini Ozren i Ozrenskom planinarskom maratonu, možete posetiti njihovu web stranicu – www.ozren.org

Sopotnički vodopadi, leto 2009. (prvi deo)

Tmurno nebo nad obroncima Jadovnika

Sva moja kampovanja do sada, bila su zanimljiva na svoj način. Moje prvo kampovanje recimo, te davne 2003. godine, bilo je trenutak kada sam prvi put doživeo noć u divljini, i kada sam prvi put osetio šta znači hladna letnja zora na planini, s’obzirom da nisam imao vreću za spavanje. I naredna kampovanja su, svako za sebe, ispisivala neke nove strane u mom životu i pričala neke nove priče koje će mi ostati urezane u sećanje dok god postojim. Kao i sva ta kampovanja pre, i prošlogodišnje kampovanje, leta 2009. godine, ostaće zapamćeno kao kampovanje na kome smo doživeli sve i svašta, počev od dosadne kiše koja nas je pratila celim putem, pa do čudnih vrisaka ispred našeg šatora u ponoć… ali polako, idemo iz početka…

Bio je 1. jul 2009. godine, kada smo rano, pre svitanja, Goran i ja pošli na železničku stanicu, kako bismo uhvatili voz ka Prijepolju. Voz ko voz, redovno kasni, pa je i ovog puta to bio slučaj, doduše, nije kasnio mnogo, a i da jeste, to nam definitivno ne bi bila najveća briga, pošto su nam se nad glavama ćutljivo nagomilavali nimalo lepi, tmurni oblaci, koji kao da su nam pretećim tonom povremene grmljavine u daljini govorili da odustanemo jer se oni ne šale. I zaista, bili su u pravu. Nespretan izbor datuma za odlazak na kampovanje koji se stavlja i Goranu i meni na dušu, bio je donekle opravdan činjenicom da ni pre a ni posle tog datuma nismo imali vremena za odlazak na ovo kampovanje, a nismo želeli ni da ga propustimo.

Dok smo jurili srpskim prugama preko valjevskih planina, a onda i preko Zlatibora, glasno smo razmišljali o tome kako bi divno bilo da nas sunce obraduje i da se pojavi iza tih sivih oblaka koji definitivno tog dana nisu nameravali da spuste gard i dozvole nam da svoje putovanje započnemo suvi. Doduše, u tim trenucima, nije mnogo kišilo, kao da je čekalo da se nađemo u divljini, bez načina da se sakrijemo od nje, pa da navali, što se na kraju i desilo.

Dolazak u Prijepolje u jutarnjim časovima, nakon 5 sati vožnje vozom, iskoristili smo da svratimo u jedan njihov restoran-kafić, gde smo u bašti ispod suncobrana lagano ispijali kafu i vodu, spremajući se za put ka našem prvom odredištu, sopotničkim vodopadima. Nakon ne više od sat vremena provedenih uz kafu i planiranje daljeg puta, krenuli smo ka Sopotnici autostopom, ni ne sumnjajući kakvo nas stopiranje očekuje. Više od sat vremena smo bezuspešno pokušavali da zaustavimo nekoga, bez obzira na to što smo stopirali na mestima koja su vrlo pristupačna za zaustavljanje, i slično. Naprosto, nije nam išlo, ma koliko smo se trudili. Na kraju smo naišli na nekog taksistu, kojih u ovom gradu ima više nego što iko može da zamisli, jer gradski i lokalni autobuski prevoz ne funkcioniše. On je pristao da nas odbaci do mesta Lučice, koje su početno mesto za uspon ka Sopotnici, i odakle je do vodopada potrebno preći ukupno 6 kilometara uzbrdo. Nakon 20ak minuta vožnje, našeg razgovora o lošem vremenu i saznanja zašto se niko nije zaustavio dok smo stopirali, pozdravili smo se sa čovekom koji nas je za male pare odvezao na željeno mesto, i nastavili ka Sopotnici. Pošto ja u Lučicama imam rođake, to nam je bio još jedan plus jer smo se kod mog strica em počastili ukusnim suhomesnatim proizvodima i pravom domaćom, ko plamen ljutom, rakijom em smo se snašli za prevoz do samih vodopada. Stari fića, iako poluraspadnut i mali da primi dva dvometraša i njihove pretrpane planinarske rančeve, izdržao je stoički sva iskušenja stavljena pred njega, i dovezao nas sigurno i brzo do našeg prvog cilja, vodopada.

Ulogorovali smo se na jednom predivnom mestu, iznad velikog vodopada. Na tom mestu se pored sasvim dovoljno prostora za nekoliko šatora nalaze i manji vodopadi, koji svojom lepotom ostavljaju bez daha. Nakon nezaobilaznog fotografisanja okoline, nameravali smo da spremimo drva koja bi nam poslužila za logorsku vatru, i tada je počelo ono što su nam oblaci sve vreme i nagoveštavali. Kiša je počela da pada bez nekih preteranih ambicija da nas pokvasi do gole kože, slabo i nezainteresovano, ali je ubrzo promenila mišljenje, i ustremila se na nas kao da smo joj najgori neprijatelji. Priznajem, jesam je par ili više puta ogovarao i omalovažavao nazivajući je svakojakim pogrdnim imenima, ali nisam očekivao da će se neko toliko uvrediti zbog svega pa se svom silinom sjuriti na nas. Tako smo se još pre mraka, našli zarobljeni u šatorima, iz kojih smo već nakon sat vremena morali da izbacujemo vodu, koja je pristizala sa svih strana. Moj šator je bio u mnogo većim problemima pa samim tim i ja. Kao privremenu zaštitu od nadiruće vode, kao krpu koja je upijala vodu koliko toliko, koristio sam jednu duksericu koju sam u poslednjem momentu pri polasku stavio u ranac misleći „možda zatreba“. Voda nije bila jedini problem, pošto se ni pražnjenje elektriciteta nije šalilo. Gromovi su gađali na svega par stotina metara od nas, pa sam čak ležeći u šatoru mogao da osetim blago podrhtavanje tla pri bližim udarima. Činilo mi se u tim momentima da ni koprive nisu sigurne. Sve to trajalo je par sati, nakon čega se i kiša primirila, i mi smo konačno mogli da provirimo svoje glave iz šatora, i da sada i uz vizuelni kontakt razmotrimo šta nam dalje valja raditi. Nije nam trebalo mnogo vremena da shvatimo da je najpametnije da se pre mraka spustimo ispod velikog vodopada, jer je dole bio neki hotelčić u izgradnji, i mislili smo da ćemo, ukoliko se nevreme nastavi, na neki način snaći i sakriti u toj nedovršenoj građevini. Na našu sreću, to je bilo sve što su nam oblaci i kiša demonstrirali tog dana. Postavili smo šatore na ušuškanom mestu u blizini vodopada, i pošto moj šator više nije bio u upotrebnom stanju, bili smo prinuđeni da obojica, zajedno sa svim stvarima, spavamo u jednom. Pre nego što smo otišli na spavanje, spremili smo toplu supu koja nam je zaista popravila raspoloženje i moral poljuljan onom provalom oblaka i kasnijim problemima da založimo logorsku vatru. U tim trenucima, zahvaljivao sam se onome ko je izmislio malene plinske rešoe, a Goran se zahvaljivao meni, što sam se setio da jedan takav stavim u moj ranac.

Huh, uvlačenje u vreću, zvuk zatvaranja šatora i spuštanje glave na planinarski ranac, bili su poslednje čega se sećam pre nego što sam utonuo u san, koji je ubrzo bio prekinut nečim neočekivanim. Čini mi se da smo zaspali oko 23č. a već sat vremena kasnije, oko ponoći, iz sna me je probudilo Goranovo klaćenje tamo-amo, kao da ga nešto drmusa, i u prvi mah strahovit jauk, tj. strahoviti jauci koji su se čuli oko našeg šatora. Onako u bunilu, nisam znao šta se dešava, i iskren da budem, u tom trenutku, srce mi je u pete sišlo i nije se vraćalo tamo gore dobrih nekoliko minuta. Kada sam uspeo da probudim Gorana, i kada smo obojica, ne dišući, gotovo kao mrtvi, slušali jauke koji su se već dobrih 5 minuta konstantno čuli ispred našeg šatora, počeli smo da dolazimo ka sebi, i shvatili da ta dreka i jauci dolaze od dve domaće ili podivljale mačke, koje su definitivno bile u vrlo žučnoj raspravi. Nakon što je njihova svađa prestala, i nakon par minuta sablasne tišine, ja sam rešio da izvidim situaciju, pa sam uz baterijsku lampu i nož u ruci prvo provirio glavu iz šatora, a zatim i izašao iz njega. Oko šatora sam zatekao ništa drugo sem delove pocepane kese u koju smo uredno spakovali smeće koje je ostalo za nama tog dana. Sutradan smo ustali rano, i kada smo izašli iz šatora, videli smo da je to naše uredno spakovano smeće sada bilo rastureno u prečniku od bar 30 metara, i da nam nedostaje meso koje smo prethodne noći zaboravili ispred šatora.

Nastaviće se…

Vreća za spavanje

Vreća za spavanje

Vreća za spavanje je pored šatora i ranca, izuzetno bitan deo opreme svakog planinara, kampera, putnika…
Vreća za spavanje je bitan deo opreme za bilo koga ko planira da prenoći na otvorenom, bilo da je to planina, neki drugi kutak u prirodi  ili pak holovi železničkih i drugih stanica, aerodroma… Vreća prvenstveno služi za čuvanje toplote tela, a samim tim i za što udobniji i mirniji san osobe koja u njoj spava. Kako je na planinama preko noći uvek hladnije nego u dolini, vreća za spavanje je preko potrebna, i bez nje nikako nije pametno ići u prirodu kada nameravate da prenoćite na otvorenom.

Vreće, kao i svu ostalu opremu, možemo podeliti na više načina, a jedan od njih je i po temperaturnom opsegu, tj. po opsegu temperatura vazduha za koje je vreća predviđena. Tako imate letnje vreće koje su uglavnom i najjeftinije, zimske – napravljene da u njima spavate prijatno na niskim temperaturama, itd. Kada je u pitanju materijal od koga se prave, postoje sintetičke i perjane vreće. I jedne i druge imaju svoje prednosti i mane, pa je tako recimo perjana vreća praktično propala ukoliko se natopi vodom, jer perje nakon toga gubi svoje izolacione moći. Prilikom kupovine, treba obratiti pažnju na temperaturni opseg, i na to za kakve akcije ćete tu vreću koristiti, jer ukoliko recimo nameravate da idete na planinu isključivo preko leta, nema potrebe za kupovinom skupljih i robusnijih zimskih vreća za spavanje. Postoje razne varijacije i u obliku, dimenzijama,  a cenu formira i marka proizvođača, kao uostalom i kod svakog drugog proizvoda. Na kraju, bitno je znati da bez vreće nipošto nije pametno zanoćiti na planini, i da je pre kupovine potrebno znati za kakve akcije i koje doba godine ćete vreću koristiti.

Pošto sam već pomenuo da je poenta vreće da zaštiti kampera od hladnoće, red je da pomenem i podlošku za vreću. To je podloška od materijala koji dobro izoluje toplotu (neka vrsta pvc materijala recimo), i služi da onog ko spava u vreći za spavanje dodatno toplotno izoluje od zemlje, i na taj način spreči gubitke toplote preko hladne zemlje. Danas postoje i moderne podloške koje se mogu naduvavati, i koje koštaju skuplje nego pojedine vreće za spavanje, ali će vam sasvim dobro poslužiti i one koje koštaju manje od 500 dinara, a koje su napravljene od gore pomenutog pvc materijala, koje su lagane za nošenje, održavanje itd.

Nije teško biti fin!

Pre neki dan, u onoj silnoj snežnoj belini koja nas okružuje trenutno, pešačeći svega par stotina metara,  uspeo sam da vidim gomilu plastičnih kesica od raznih grickalica i drugih proizvoda, kako bačene na ugažene pešačke staze čekaju da ih neko normalan pokupi i baci u kantu za otpatke. Na autobuskoj stanici sam istog dana, kao i dosta puta ranije, u onoj kaseti za besplatne novine „24 sata“, ali i pored nje, mogao da vidim hrpu smeća  iako na svega 10 metara odatle postoji nekoliko praznih kontejnera.

Možda će se nekome ova situacija učiniti nevažnom  i bezazlenom, ali nije tako. Ne mogu da verujem da su u Srbiji, zemlji koja se toliko hvali i ponosi prirodnim lepotama a kojih zaista ima veoma puno, ljudi toliko nemarni i nekulturni kada je reč o čuvanju sopstvene okoline i prirode uopšte. Često sam imao priliku da vidim bahate i pijane „izletnike“ koji su se automobilom dovezli do nekog lepog mesta u prirodi, a onda posekli pola šume ložeći logorsku vatru na kojoj bi celo krdo volova mogli ispeći, eto čisto radi razonode, a zatim svaki mogući otpadak ostavili na tom istom mestu, kada su pijani odlazili kući. Veliko  im je zadovoljstvo da plastiku bace u reku ili potok, ne mareći da se na tom potoku vodom snabdevaju ljudi koji žive u blizini, ili planinari koji se tu ulogore nakon njih. Pored toga, postoje i oni koji će automobilske gume, šporete i ostalu belu tehniku, pa čak i olupine automobila, naprosto sjuriti niz obalu, pravo u reku ili potok.

Pitam se da li je potrebno povećati broj televizijskih emisija koje govore o osnovnoj kulturi  i ekologiji, ili u osnovnim i srednjim školama treba uvesti obavezan predmet u kome bi, kad već nisu od mame i tate, deca učila da je pogrešno bacati otpatke gde god im se prohte, ili uvesti ekstremno visoke novčane kazne za svakoga ko uradi nešto slično a pritom bude uhvaćen od strane komunalne policije. Naravno, uvek će se naći neko „pametan“ i reći kako je to bezazleno i kako bacati otpatke van mesta koja su predviđena za to neće uticati negativno na bilo šta, i da svi mi koji se bunimo protiv manjka inteligencije kod nekih ljudi, samo gubimo vreme na gluposti, pošto ima „pametnijih“ stvari o kojima treba da brinemo, poput finansijske krize, stanja u državi i slično. Ja lično smatram da svi ti problemi egzistiraju i uvećavaju se upravo usled manjka ili nemanja organizacije, kulture i discipline, kao i želje da se nešto promeni na bolje. Dovoljno je pogledati skandinavske zemlje ili Japan, i sve odmah postaje jasno.

Sećam se priče da je jednom neka devojka u centru Beograda prolazeći pored stajališta za autobus, na sred trotoara bacila praznu kesicu u kojoj su prethodno bile neke grickalice. U tom trenutku jedan dečko koji je čekao prevoz, pokupio je kesicu sa trotoara, potrčao ka toj devojci  i pruživši joj tu praznu kesicu u ruke, rekao: „Devojko, ispalo ti je ovo“.  Kažu da se ta devojka nakon toga zacrvenela od sramote, ali drugačije verovatno ne bi naučila ono što je trebala da nauči pre nego što je prvi put bez roditeljske pratnje izašla napolje, dakle, sa svojih desetak godina života.

Niko normalan ne voli da mu ljudi po dnevnoj sobi bacaju otpatke gde god i kad god stignu, zbog čega bi onda i sa prirodom bilo drugačije?

Logorska vatra

Sigurno ste bar jednom bili u prilici da sedite pored logorske vatre ili da učestvujete u paljenju iste. Kada  se pominju kampovanja, jedna od prvih asocijacija na to jeste logorska vatra. Ona kamperima, pruža toplotu, svetlost, tera insekte  a može poslužiti i kao izvrstan alat za pripremanje večere. Na žalost, u poslednje vreme, priroda je pod velikim  uticajem čoveka , pa su dani sedenja oko velikih logorskih vatri morali doći kraju, radi očuvanja prirode. Međutim, postoje načini da se loženjem vatre ne ugrožava divljina u kojoj boravite, ili bar ne u velikoj meri.  Zato postoje i pravila kojih se bilo ko ko želi da zapali logorsku vatru, mora pridržavati. U ovom tekstu ćete ukratko pročitati kako da zapalite logorsku vatru, a da to bude bezbedno, i da što manje utiče na prirodu.

Prvi korak je da pronađete mesto koje je bezbedno za paljenje vatre. To mesto treba da bude na nekoj čistini, gde u velikoj blizini nema previše granja, suve trave, ili bilo čega lako zapaljivog. Vatru treba paliti što dalje od šatora i drveća. To mesto treba da bude na što je moguće ravnijem terenu. Ukoliko već postoji mesto na kome je neko pre vas ložio logorsku vatru, iskoristite ga, nemojte prirodi ostavljati još jedan ožiljak bez potrebe.

Drugi korak je da to mesto obezbedite tako što ćete napraviti prsten od povećeg kamenja, koji će služiti da se unutar njega zapali vatra, i koji će plamen i užarene komade drveta držati u svojim granicama, ne dozvoljavajući vatri da se proširi van njega. Takođe, potrebno je da obezbedite jednu kofu, ili veću flašu vode, kojom ćete moći odmah da ugasite vatru ukoliko se ona, iz bilo kog razloga otme kontroli.

Treći korak je prikupljanje materijala za logorsku vatru, i njeno paljenje. Kao potpalu, potrebno je koristiti suve, male parčiće ostrugane sa parčeta drveta, suvu koru drveta, malo papira, suvo lišće, suve iglice četinara ili nešto slično i postaviti ih u okvir od kamenja koji ste prethodno napravili. Preko svega toga treba naslagati dovoljno suvih, tankih grančica ( ne debljih od prsta na ruci ), ali ne previše, kako bi potpala mogla da se zapali. Grančice, a kasnije i deblje grane drveta, možda je najbolje slagati u obliku piramide, ili indijanskog šatora, u čijoj sredini će se naći materijal za potpalu.  Kada zapalite potpalu, plamen koji će krenuti da se širi, uhvatiće i te suve grančice, koje će zatim, plamen držati dovoljno dugo, kako bi se proširio i na deblje, veće komade drveta koje ćete u tom trenutku lagano stavljati na logorsku vatru. Na kraju, kada je plamen već dovoljno jak da se ne može ugasiti, u vatru treba stavljati velike komade drveta koje će držati plamen znatno duže nego manji komadi.

Četvrti korak je gašenje vatre. Nikada nemojte dozvoliti (posebno tokom letnjih meseci) da vatra ostane bez nadzora bar jedne osobe. Ukoliko svi kamperi odu u šatore na spavanje, obavezno ugasite vatru. Gašenje je najbolje ukoliko postepeno smanjujete plamen tako što prestanete da ložite vatru, i kada ona dogori koliko god je to moguće, potrebno je po njoj nasuti toliko vode da budete sigurni da je i najmanji plamičak ugašen.

Dakle, ako već ložite logorsku vatru, poštujte pravila kojima nećete ugroziti prirodu ali ni sebe, a poštujte i sledeće savete:

Ne ložite prevelike logorske vatre, neka budu što manje, ne koristite ništa osim suvog, mrtvog drveća, ne ostavljajte vatru bez nadzora bar jedne osobe i trudite se da taj ožiljak koji ćete napraviti prirodi bude što manji, kako bi se ona što pre od njega oporavila.

Sopotnica

Sopotnički vodopadi

Sopotnica je planinsko selo u jugoistočnom delu Srbije, na obroncima planine Jadovnik.
Nalazi se na nadmorskoj visini između 800 i 1200 metara, i od najbližeg grada, Prijepolja, Sopotnica je udaljena oko 20 kilometara, i do nje se može doći na dva načina – preko naselja Ivanje, ili preko sela Lučice, a oba se nalaze na magistrali koja povezuje Srbiju i Crnu Goru.

Selo je poznato po reci Sopotnici, od koje nastaju velelepni Sopotnički vodopadi, prebogati bistrom i hladnom planinskom vodom. Ovi vodopadi su poznati po tome što se nalaze na prvom mestu u Srbiji po visini pada vode, kao i po količini protoka. Sopotnički vodopadi su jedan od najlepših bisera srpske prirode, i njihova lepota svake godine privlači sve veći broj planinara, turista i meštana okolnih naselja. U blizini vodopada se nalazi i nekoliko starih vodenica, koje predstavljaju jedinstven spomenik arhitekture ovog dela Srbije. Pored toga, u blizini vodopada nalazi se i planinarski dom, kojim upravlja PD Kamena Gora iz Prijepolja, a pored njega, osnovna škola (za prva četiri razreda), mala crkvica izgrađena pre desetak godina., kao i nekoliko domaćinstava.

Svakako, nezaobilazan deo ovog kraja čine i njegovi meštani, koji su spremni da pomognu i ugoste svakog putnika koga put nanese u njihov prelepi kraj. Njihova ljubaznost, običaji i hrana retko koga mogu ostaviti ravnodušnim.

Ako vam se sviđa ideja da vas huk moćnog vodopada i rečice koja protiče pored vašeg šatora noću uspavljuje a jutrom budi iz sna, i ako želite da sa svega par metara, ili manje, posmatrate kako se velika vodena masa obrušava niz stene, Sopotnica je mesto koje definitivno treba posetiti.